„UZALUD PITAŠ TKO IDE“
U leto dvehiljade šeste sastala sam se sa drugarem, with an old friend, da pronađemo nešto na netu. Dok smo tako sedeli pred računarem, shvatili smo da je to jedno sasvim novo iskustvo u našem višedecenijskom prijateljstvu, te smo odmah i rešili da – kad je već tako – pronađemo naše nekadašnje prijetelje na netu. Da vidimo, što se kaže, „ko je od njih živ“.
Odmah smo naleteli na Darija, i nikog više nismo ni pronašli.
Da li smo mu tada zajedno slali mejl, ili sam samo ja kasnije pisala sama, ne sećam se više, uglavnom poenta je bila u tome da sam posle blizu dve decenije saznala kako je taj naš prijatelj (postao) slikar, i da živi kao i u ono vreme na moru. On se mene više sećao po mom tadašnjem frajeru, ali mi je ipak pristojno odgovorio na mejl, a ja mu se zbog toga više nisam ni javljala.
Prošlo je od onda blizu tri godine (da čovek ne poveruje kako vreme prolazi), a da ga se nisam setila sve do pre neki dan, kada sam izbacivala iz Outlooka stare elektronske adrese i mejlove. Naletim na njegov mejl, pročitam, i poželim da ga pitam da li je bio možda na Rembrantovoj izložbi proteklih nedelja u Zagrebu? Jer ja sam bila i potpuno sam očarana.
U ovom mom gestu se jasno ocrtala i moja kockarska priroda, ili avanturistička – kako god da to nazovemo, jer mene je izazvala činjenica da on možda posle toliko godina više nije na toj elektronskoj adresi.
Ipak, bio je. I odgovorio mi je istog dana, istog popodneva. Napisao je dugačak mejl, što me oduševilo.
I počela je prepiska i druženje u virutelnom prostoru.
Trebalo mi je dosta snage da obuzdam svoju zaljubljivu prirodu, posebno nakon što mi je u svakom mejlu slao gomilu predivnih slika; njegove slike, ulje na platnu.
Eto šta se desi kada hoćete da pospremite kuću, drage moje, to jest u ovom slučaju brisanje prašine koja se nagomilala po fiokama Outlooka.
Ponovni susret sa njim posle okruglih dvadest godina, ovoga puta net-susret u nepoznatom crnom prostoru šuštećih vibracija, podsetio me na sve što sam mogla da propustim, a još uvek nisam. Nakon nekoliko mejlova, dugačkih, kakve nikad u životu nisam dobijala ni od najbolje prijateljice, osvrnula sam se i shvatila da stojim na pragu i upravo hoću da zalupim vrata za sobom. Kojim vratima? Da, to je pitanje: Kojim vratima? U žurbi čovek ne razmišlja o tome, a mene je Dario upravo zaustavio u takvom trenutku.
Pred kojim vratima? Tek treba da saznam.
Razmenjivali smo dugačke mejlove tri ili četiri dana. Rekordno dugačke, oštre mejlove, konkretne, pametne, šarene, zabavne, korisne, lukave, iskričave, meke, pahuljasto bele, iskrene, bolne. Za to vreme sam potpuno zaboravila na sve, zabrljala sam sa rasporedom privatnih časova koje dajem, prvi put u životu, te su se dve devojke pojavile neki dan u isto vreme. Ništa nisu shvatile moje male pametne devojčice, pa čak i kad bi im neko ispričao šta se desilo sa njihovom „nastavnicom“, ne bi verovale.
I LIVE TO SERVE YOU
U ljubavi nema nikakve filozofije. Ni rata polova, ni dominacije ličnosti.
Prestaje bilo kakva kalkulacija i ostaje samo ljubav, koja egzistira za samu sebe. Nju treba hraniti kao i svako drugo biće; hraniti toplinom, verom, blagošću i razumevanjem. Ona pamti svaki korak koji bi vas od nje mogao odvesti, pati čim oseti da ne razumete njene zahteve. I ne živite više zbog sebe, niti zbog onog kojeg volite, već samo zbog ljubavi, za biće koje ste stvorili zajedno. Zbog te ljubavi promenićete svoje loše navike i ispunićete svaku želju svom dragom, koji zajedno sa vama hrani tu ljubav. I vama i njemu biće najvažnije da ona opstane, jer bez nje ne postojite više ni vi, ni on.
Ona će vam se svetiti svaki put kada se budete mrštili jedan na drugog; vi i vaš dragi, ili se budete poneli jedan prema drugom loše, ako se budete nadmudrivali i svađali, ako budete sebični, ako budete mislili na sopstvene potrebe i ako budete ljubav zanemarili. Zato je najbolje da popustite pred njom, da pokušate živite onako kako ona zahteva, i budite sigurni da nikad nećete pogrešiti ako je budete slušali i ako joj budete služili.
REZIME 2008: LJUBAV
Ljubav je stanje svesti, stanje sopstva, način na koji vidimo sebe i druge.
Istinita ljubav počinje kada se više ništa ne očekuje sa suprotne strane.
Antoan de Sent Egziperi
Većina ljudi posmatra problem ljubavi u tome da bude voljen, a ne u tome da voli ili da ume da voli.
Erih From
Šta su lekovi bez ljubavi?
Paracelzus
Kada se stupi u carstvo ljubavi, koliko god da je svet manjkav, on postaje lep i bogat, jer se sastoji od čistih, iskrenih mogućnosti ljubavi.
Seren Kjerkegor
Ne treba da pogoršavamo ljubav, koju dobijamo od Boga, nego moramo da budemo spremni da je prihvatimo.
Majster Ekart
Nakon ovih nekoliko citata mogu samo da kažem: Da, ljubav je definitivno obeležila moju prošlu godinu, iako sam o njoj najmanje govorila. Nova ljubav, koja tek treba da se otkriva.
Fotografija Iana Kertisa i Anik Onore govore o idealu kojem sam možda oduvek najviše težila, a sada ga nije moguće više postići zbog same činjenice da je taj svet u kojem se ta ljubav dešavala potpuno nestao. Možda su ljubavi nalik njihovoj zaista sve bile osuđene na razdvajanje, koja god to vrsta bila. Ako jesu, a sve mi se više čini da je odgvor „da“, onda sam i sama imala udela u takvoj. Što Ian reče: Love Will Tear Us Apart.
LETTER FROM BANE
Ovde kod nas svi spavaju pod tepihom snega. Svuda je tiho i nema niotkud glasa, ne bride više staklene kugle pod božićnom jelkom. Pahulje padaju iz ogromnog levka bešumno kroz noć, gledam staklene zvezde kako iskre na crnom nebu i nad svetom.
Snežna kraljica je možda projurila opet pored nas, ali ne vidim sa prozora ništa više; ni ulicu, ni zimu, ni vrhove kuća pod snegom, ni sanke, ni decu, ni ružu ni prozoru, ni osmeh na tvom licu.
SRETNA NOVA 2009
Svima želim ugodne praznike i ista takva net-druženja u narednoj godini.
Lili
KAD SE FASADA NE ODRŽAVA VIŠE
Srela sam nedavno svoju rođaku koju godinama nisam viđala. Ljubazno i drago stvorenje, jedna lepa i zasigurno pametna žena. Decenije svog života provela je stvarajući novac i ugled za sebe i svoju porodicu; muža i ćerku. Muž je bio lekar, ona ekonomista, uspešni oboje. Mislila sam da su ceo život bili u ljubavi, bar su za mene bili primer sklada i sreće. Sada međutim kada on više nije živ, saznajem da se nisu podnosili. Prekidam je dok mi nabraja grozote koje je činio njen muž, radije slušam priče o njenom ljubavniku kojeg je nedavno ostavila. Iz ranih razloga nije ga htela više, a inače očajnički traži osobu sa kojom bi se razumela. Šta to znači „razumela“, pitam ovu lepu i zasigurno pametnu ženu, a ona me gleda belo. „Pa, razumevanje, da se razumemo, onako kao što se ti razumeš sa tvojim prijateljem.“
A, pusti ti mene, lepa rođako, htedoh da joj kažem, skini svoje šape sa mene i taj prljavi pogled, jer do ovog trenutka mi nije ni palo na pamet ni ko si i šta si ti. Sada si stigla u doba kada se osvrćeš oko sebe i kada uviđaš da nešto nije kako treba čim si toliko nesrećna. Stvar je međutim veoma jednostavna, samo je pitanje da li umeš to da prihvatiš ili ne. Promeniti više ništa ne možeš zato što si ceo svoj život išla usmerena na sticanje i gomilanje svog bogatstva. Ne kaže se džabe da se ne mogu služiti dva gospodara; Mamon i Bog. Možeš ti u crkvu, draga moja, tamo ti je i mesto, ali ne očekuj ništa više od toga.
Svaki put kada ljudi stignu do te tačke do koje je i ona stigla, kada bi želeli da promene svoj sebični i gramzivi život, kako oni kažu; iz korena, znajte da nisu iskreni. Nisu iskreni zato što bi želeli da menjaju stvari samo pod uslovom da im dobri bog ostavi sve što su nagomilali tokom decenija i još i da im podari sreću, ljubav i blagostanje. To su oni tako zamislili. Da im sve ostane, plus još i ovo što imaju drugi. Kada im onda pomenete da se malo zagledaju u sebe, jer promene odatle počinju, onda se počinje sa kilometarskim analizama svog tobožnjeg nesrećnog života i propuštenih prilika, trenutaka kada su trebali da menjaju stvar. I molim vas da ih pustite onda neka pričaju, neka se žale, nikom oni više neće moći da naškode. Da li zato što su već sahranili svoje neprijatelje ili zato što i oni sami polako odlaze, to više svakako nije vaša stvar.
BANE ZVANI ELIFAS
Baneta sam upoznala u drugoj polovini osamdesetih, zapravo nas je upoznao jedan drugi Bane; koga smo zvali Branko, i koji mi je kasnije postao kum na venčanju. Baneta su zvali Elifas, ali samo onako, kad on za to ne zna. Bio je sa Karaburme i voleo je da dolazi na zemunski kej u šetnju sa zemunskom ekipom. Imao je tada devojku sa kojom je bio dugo i sa kojom se posle i oženio. Naše društvo je volelo da se okuplja na keju, da se tu sreće pred odlazak na neku od žurki, da se vidi ispred Jugosalvije i da odatle kreće u duge šetnje; usput smo pravili fotografije, filozofirali, pričali o filmovima, a posle provoda smo voleli da odemo na vruću kobasicu koja se prodavala u kiosku ispred starog Merkatora.
Bane je dolazio u naše društvo, pojavljivao bi se povremeno i nestajao. Posle su došla burna vremena devedesetih; zaboravila sam na mnoge, pa i na njega. Onda je u leto dvehiljadečetvrte Branko, koji nas je upoznao, umro, i Bane i ja smo se sreli na njegovoj sahrani. Nisam ga odmah prepoznala. Bio je sasvim, ali sasvim sed, iako je čini se izgledao bolje nego kad je bio mlađi. Tu saznam da se nakon dvadeset dve godine braka razveo od žene, da je od razvoda već prošlo nekih pet godina, da se on opario taman koliko treba, da i dalje radi posao koji voli, da je uzeo otpremninu iz firme, da se nada će za par godina dobiti neku prevremenu penziju, da je on prilično bolestan, da često ide na kontrole kod lekara, da je stalno na netu, da je ponovo počeo da viđa stare prijatelje, eto; i mene je sreo.
Tu shvatih da ga uopšte ne poznajem.
Počeli smo da se viđamo.
Vrlo retko smo izlazili, možda svega par puta do jedne štamparije, zbog nekih zajedničkih poslova. Ljudi u štampariji su mislili da smo muž i žena, zato što sam im jednom najavila da će moj muže doneti neki CD; a zaista je trebao taj CD da donese moj tada već; Ex-husband; međutim iz nekog razloga je CD doneo Bane, i samo njih dvojica znaju kako i zašto. Zbog toga nesporazuma smo se mi posle u starom društvu slatko smejali, ali se Banetu to uopšte nije dopalo. Izgleda me nije hteo za ženu ni u toj varijanti.
Obično sam odlazila do njega na Karaburmu, najčešće u subotu uveče ili u nedelju, kada smo oboje imali vremena. Nekad smo pogledali neki film, nekad smo lutali internetom, pili kafu, pričali o knjigama, ali izgleda da je glavna nit vodila poreklo iz osamdesetih, iz onih vremena šetnji na zemunksom keju i sedenja kod Jugosalvije, kada njega niko od prisutnih nije ni slušao, a što je shvatio tek sada, kada je razgovarao sa mnom. Nije mu to saznanje smetalo, a u međuvremenu je obogatio svoja interesovanja i izgleda da je vreme zaista sazrelo za naše razgovore.
Jednom je kupio sladoled u pakovanju od kilogram, od vanile, ali on nije hteo da jede, a meni nije bilo teško da tokom večeri polako ispraznim celu kutiju; jednom je spremio večeru koju nije želeo da probam; drugi put mi je nasnimio CD sa sto najboljih pesama svih vremena i poklonio za Novu godinu; a ja sam mu kupila knjigu kada je bio njegov rođendan, u oktobru. Nije mu se dopala jer su slova bila suviše sitna. Ipak se smejao, zahvalio se.
U njegovoj biblioteci zatekla sam neke dragocene naslove. Odmah mi je te knjige skinuo sa police, dao ih, i rekao da budu kod mene koliko treba.
Živeo je na četvrtom spratu, a kroz njegov prozor se video Zemun, kej gde je voleo da se šeta, i zgrada blizu Jugoslavije gde sam ja živela. Taj pogled mi je ulivao poverenje kad god sam se približila prozoru, a to je najčešće bilo kada je on izlazio zbog nečega u kuhinju. Nikad nije pitao zašto volim toliko da stojim baš uz taj prozor, a jednom mi je pokazao pogled sa njegovog balkona; pogled koji je on najviše voleo. Ispričao mi je, dok smo tamo stajali, redosled njegovog zapažanja detalja sa tog balkona.
Krajem februara smo se čuli, dogovorili se da se vidimo za par dana, a posle smo verovatno bili oboje suviše zauzeti ili nas je nešto drugo sprečilo da se vidimo. Letos nisam mogla da ga pronađem, na telefon se nije javljao, mobilni nije koristio već godinama. U septembru sam sedela sa drugarem koji je u nekoj priči pomenuo pokojnog Baneta, ja ga prekinem pitanjem „kako pokojan“? „Kako ,kako’? Pa, zar ne znaš da je Bane umro? Proletos. Početkom marta. Jedva su ga identifikovali, jer mu je pozlilo u nekoj prodavnici gde je svratio da kupi cigarete, tamo je i umro, prosto pao ispred pulta pred kasom, lična karta nije bila kod njega, prodavačice ga nikad pre nisu videle... Pojavio se oglas u novinama, kao ’neidentifikovani mladić, tako i tako’...“
Jednostavno ne mogu da verujem. Bane nije imao nikog, nemam koga ni da pitam da li jeste ili nije. Njegov nekadašnji fiksni telefon je isključen, kaže elektronska sektretarica: birate nepostojeći broj.
Mesecim od onda razmišljam da li da odem ipak do njegovog stana? Da pozvonim, pa ako – otvori, ako ne – onda ...
Ali ne smem. Ne smem.
BLOGERI I METABLOGERI
Sinoć sam pročitala u jednom nemačkom internet magazinu (www.fluter.de) članak o blogovima, tačnije o američkim blogerima. Zanimljivo mi je bilo kako kažu da su blogovi zapravo liberlni odgovori na mas-medije od vremena neuspeha iračkog rata. Američki blogovi su činili tokom protelih godina velike korake, što pokazuje činjenica da se na blogove danas već gleda kao na ozbiljne izvore izveštaja. Pominje se između ostalog i blog ćerke ovogodišnjeg američkog predsedničkog kandidata Dožna Mekejna; Megan, koja je vodila svakodnevno dnevnik o izbornoj turneji svoga oca. Kažu da njen blog pruža jedinstven i veoma intima uvid i izbornu mašineriju Džona Mekejna.
Prepisujem vam ovde listu najboljih američkih blogova, koja je navedena u tom internet članku. U nadi da ćete pronaći koje zanimljivo štivo među ovim blogovima.
Huffington Post
Osnovali su ga 2005. godine Ariana Hafington i Kenet Lerer. Postao je uticajan blog na celom svetu, poput engleskog The Guardian.
Politico
Blog je pre svega o američkom kongresu, predsedničkim izborima i lobiranju.
Talking Points Memo
Vebsajt pruža linkove mejnstrim medija, gotovo da se može nazvati pretraživačem.
Drudge Report
Zbirka članaka Mata Dradža (Matt Drudge). Dradž „nadgleda“ časopise i agencije i utvrđuje manjkavosti.
Feministing
Zbirka feminističkih tekstova. Autorke ovog bloga pišu i za druge blogove i časopise.
TAPPED: The Group Blog of the American Prospect
Blog o The American Prospect, liberalnom štampanom magazinu koji je osnovan 1990. godine.
www.michellemalkin.com
Jedan od najomiljenijih blogova u SAD. Malkin piše konzervativne komentare i glose protiv liberalnih političara.
The Next Right
Mesto okupljanja republikanaca i konzervativnih aktivista i aktivistkinja, osnovan u maju 2008. godine.
The Satorialist
Fashion-Blog Skota Šumana (Scott Schuman). Tu se nalaze fotografije dobro odevenih Njujorčana, a postoje sada već i kritike.
Wonkette: The DC Gossip
Tračevi o političarima i ljudima iz šou-biznisa.
Gawker, Manhattan Media News and Gossip
Blog u Njuroku i Njujorkerima, mešavina politike, kulture i lajfstajla.
www.nymag.com/news/media
Istorija blogovanja u SAD.
VALJA SE DOBRO PRODATI
Volela bih da ispričam anegdotu o četvorici umetnika iz nekadašnjeg Istočnog bloka.
Ove anegdote sam se setila nakon što sam pročitala intervju sa nekim mladim rediteljem u jednom našem mesečniku. On govori između ostalog o tome da je autorima crnog talasa svojevremeno odogvarala Titova politika, ta vrsta subverzivnosti koja je mogla da se proda napolju. Iako, kaže mladi reditelj, autori crnog talasa nisu prolazili sjajno zato što su morali da beže iz zemlje, ali su mogli posle dobro da se prodaju napolju.
Oštroumno, nema šta!
Anegdota koju sam na početku pomenula govori o četiri studenta sredinom šezdesetih godina na prostoru Istočnog bloka. Jedan od njih je studirao muziku, a ova trojica slikarstvo. Kako se u to vreme ljudi nisu smeli zadržavati nakon određenog doba noći bez preke potrebe na ulicama grada, pa tako ni u Budimpešti gde se ovo sve dešavalo, ova četvorica momka imali su običaj, budući da su bili mladi ljudi puni snage i entuzijazma, da jedni druge prate kući nakon zabava koje su se otegla duboko u noć. Najviše zbog policijskih patrola, koje su umele da legitimišu na svakom koraku, pa i da stvaraju nepotrebne neprijatnosti. Jedne večeri su se momci vraćali kućama sa neke žurke. Otpratili su kući prvo studenta muzike, a ostala trojica su se, budući da su bili malo pripiti i željni zabave, rešili da se malo našale sa njim. Smislili su da ga dobro uplaše, pa su ga zato nekih pola sata nakon što je ovaj stigao kući nazvali iz javne govornice i pretstavili se kao tajna policija. „Dobro, veče, tako i tako, rekli su, recite nam gde ste bili večeras, skim ste bili i kad ste se vratili kući.“ Student muzike je uredno odgovorio na pitanja, a ova trojica su se pokidala od smeha čim su spustili slušalicu. Proteklo je nekih pola sata, a trojica momaka su hodali kućama i dalje umirali od smeha na račun toga kako su prepali prijatelja. Onda se jedan od njih trojice setio da su možda zaista mogli da ga uplaše više nego što su nameravali, pa su brže-bolje potražili drugu javnu govornicu, pohitali ka njoj i nazvali ga ponovo: „Hej, Tomi, ono malopre smo te mi zvali...zezali smo, ej, izvini molim te....“ Tomi je odgovorio sa druge strane sledećom rečenicom: „Izvinite, gospodine, ovde niko nije zvao.“ Vrlo brzo nakon ovoga su emigrirala sva četvorica, a ovu priču smo saznali nakon što je pao Berlinski zid. Zaboravili smo međutim da ih pitamo da li su uspeli dobro da se prodaju.
Crtež uz ovaj post je naslovna strana nekog starijge borja "Mladine".
FEJSBUK
 Pre četiri dana stigla mi poruka na mejl da me je određena osoba kontaktirala preko Fejsbuka. Obradovah se, jer to je bio prijatelj koga nisma videla jako dugo, iako nisam mogla da se setim kada sam se ja zapravo prijavila na Fejsbuk. Odem na sajt; ispostavi se da sam se registrovala pre nekoliko meseci. Dobro, taman da upotpunim svoj profil, da se malo opustim izrađujući svoju stranicu. Prvo sam naravno pozdravila svoj frenda, obišla njegov profil, i... samo što mi srce nije stalo. Tu među njegovim fotkama ugledam i fotku svog bivšeg (ne muža, nego nekog posle njega) i setih se kako još nisam sebi ni dala vremena da razmislilm zašto sam ga se prošlog leta "otarasila". Sad; to što je on flamanski slikar to je - je li - manje važno; to što je veoma normalan, to je opet "onako"; to što me još uvek zove da ga posetim, ništa ne znači; to što sam samo sa njim umela celo veče da ćutim, nije više bitno; to što sam čula kako još uvek čuva moju jedinu razglednicu na svom radnom stolu, pred svojim nosom, na to više ne obraćam pažnju. Pa ni to što mi nikada nismo imali konflikte, isto tako više nije vredno pomena. O čemu se onda radi, i zašto ne mogu da spavam isto tako dobro kao pre četiri dana? Ne verujem da je reč o mojoj hrabrosti, pre će biti da nisam dovoljno verovala. Da nisam imala strpljenja da sačekam šta će biti. Nisam želela da počne da se troši ta priča.
Pronašla sam i njegov profil na Fejsbuku. Nema nijednog zabeleženog prijatelja tamo, nema ni svoju fotku, ni reč o sebi napisanog, samo je ime i prezime postavio. Možda ni to nije njegovo.
Idem da vidim da li je možda ipak nešto u međuvremenu dodao tamo.
|
